Uvek sam volela Times New Roman... I dok su svi bili buntovnici i isprobavali nove fontove, neke lepše i bolje, kukičastije i kitnjastije, od onog koji nam je Word predložio, ja sam ostala verna Times New Roman-u.
When the curtain falls... Pa konačno je pala. Glumci su se poklonili. Gledaoci su kurtoazno tapšali. I mi smo iza scene. Kada zavesa padne... Kada sam ja iskrena... Donekle...
Da se predstavim. Za početak. To bi bilo samo polite od mene. Zovite me Mrs. Owl. Hoo - Hoo.
Šta želite da znate? Kažite...
Nikad nisam bila preterano dobra u deljenju informacija o sebi. Ne znam zašto. Jednostavno ne umem da se skupim, da se namestim, da se savijem, da stavim mašnicu na sebe, i da stane u par rečenica. Uvek sam bila bolja u odgovaranju na pitanja. Znate? Poput onih, kada smo bili mali, leksikona. Koji ti je omiljeni glumac? Pa onda prazna crtica. Pa ja nešto napišem. Takva sam ja...
Pretpostavljam da takve osobe ne treba da pišu blog, zar ne?
Ali... Ne znam... Nekako... Oduvek sam želela...
I, evo, već previše pričam, a ništa nisam rekla...
Iz jednog usnulog, zimskog grada, sa prvim pismom svetu, javlja vam se Mrs. Owl.
