Mmm... Praznici...
A ti si otišao... Negde daleko daleko... Više me se i ne sećaš. Ne sećaš se mog osmeha koji sam ti tako lakoverno poklanjala. Ti si otišao. A nisi se ni javio, iako si obećao. Razumem da si otišao do prodavnice, razumem da si otišao na posao, razumem da si morao da sedneš u kola i skokneš do susednog grada... Ali ne razumem, kako si, u jednom skoku, preskočio tri države, i otišao. Tek tako. Nisam ti ni rekla Zbogom. A veruj mi, to mi je tako trebalo. Ta tačka. Ta savršena tačka, na period života obeležen tvojim imenom. I zaboravio si, moj rođendan. Uvek si ga zaboravljao, ali ovaj put, sam te onako dečije, podsetila. A ti si opet zaboravio. Ne brini se. I ja sam svašta zaboravila. Suze naprimer. Sve one suze koje su imale tvoje inicijale duboko urezane u sebe. Znaš... Ne, ustvari, ti nikada nisi znao... Koliko sam te volela. Zato što sam bila preponosna da ti priznam. Pretpostavljam. A i bila sam dete. Koje si ti iskoristio. Razumem da si time i nešto dobio, pa da sam makar imala neku svrhu, ali ti ništa nisi dobio. Nikakvu satisfakciju, ni u čemu nisam doprinela... Kada sam te poslednji put videla, pretpostaviću da je poslednji, s obzirom na to gde si trenutno, onako slučajno, kad sam nabasala na tebe, taj osećaj, želim da ga osetiš. Kada sam drhtala, kada sam se saplela i pala, kad sam imala nesvesticu. I oh, živote, ja znam koliko ovo glupo zvuči, ali tako je bilo! Takav uticaj ti imaš na mene! Znam da ti je žao... Što je najgore, ja znam da se ti kaješ. I ne znam šta bi mi bilo tužnije - da se kaješ - ili da te je briga...
Ali... Ne znaš... Ne znaš kako si mi pomogao... Koliko sam stvari shvatila zbog tebe... Koliko sam odrasla tada... Pre toliko godina... I stvarno... Zahvaljujem ti se. Konačno mogu da pomislim na tebe sa osmehom. I da ti kažem zbogom. I nadam se da je na tamo, čak tamo daleko, lepo vreme i da se lepo provodiš...
Najležernije, ćaos!
Mrs. Owl
